Izvor: Politika

tadicsarkozyDok je predsednik Srbije Boris Tadić otkrivao u Parizu spomen-ploču srpsko-francuskog vojnog savezništva setio sam se kako je francuski predsednik Žak Širak hitno zatražio da razgovara sa Bilom Klintonom jedanaestog dana bombardovanja Jugoslavije 1999. godine. Francuska televizija je emitovala snimke pogođene zgrade Ministarstva unutrašnjih poslova Srbije u Beogradu i Žak Širak je zatražio hitnu vezu sa Klintonom. Bio je uskršnji vikend i francuski predsednik se nalazio u srednjovekovnom zamku, letnjoj rezidenciji vlade u Bresonu, gde nije postojala sigurna telefonska linija sa Vašingtonom.

Funkcioneri Bele kuće odmah su poslali tim za komunikacije iz američke komande za Evropu u Nemačkoj kako bi montirali telefon „Stu-3”, najsigurniji aparat te vrste. Tog dana Žak Širak je saopštio Bilu Klintonu da želi da zajedno s njim i britanskim premijerom Tonijem Blerom učestvuje u svim ključnim odlukama u ratu NATO-a protiv Jugoslavije. Širak je insistirao da NATO ne sme da gađa mostove u Beogradu i da Francuzi imaju pravo veta za gađanje određenih meta. Klinton je morao da pristane, Bler se bunio ali mu nije pomoglo.

Eto, posle deset godina opet smo strateški saveznici sa Francuzima, konačno da neka spomen-ploča i usred Pariza potvrdi koliko Srbija voli Francusku. To što su nas francuski intelektualci pljuvali 1999. godine i kasnije, hajde da oprostimo. Jer da vidimo kako može da izgleda to naše novo strateško partnerstvo sa Francuskom. Da li to Beograd definitivno „beži iz zagrljaja SAD” u zagrljaj Francuskoj? I zašto je za strateškog partnera izabrana baš Francuska? Da li je stanje srpskog i francuskog duha, zapravo, idealan teren za francusko-srpsko strateško partnerstvo? Borba između slobodnog tržišta i nacionalne samosvesti, pa možda i arogancije?

Ili, možda Srbija danas doživljava Francusku kao najozbiljnijeg ideološkog protivnika Amerike, gde teza o „francuskoj neposlušnosti” ide naruku tezama sledbenika novog svetskog poretka? Odnosno kada Beograd insistira da je Srbija ključna zemlja regiona, koliko to liči na odbijanje Pariza da je mondijalizacija nezaobilazna, a francuska posebnost večna? Koliko su i Srbija i Francuska u očima Amerikanaca arhaične zemlje opterećene netaknutim idealom socijalne države? Predsednik Sarkozi pokušava da promeni nešto na tom planu, ali to izaziva revolt ulice i sindikata, skoro kao u Srbiji. S druge strane Atlantika, nema revolta ni sindikata ni ulice. U očima i mašti Amerikanaca, Francuzi su, zapravo, snobovi.

U SAD čak i najravnodušniji televizijski gledalac zna da je Francuska zemlja koja limitira uvoz američkih filmova, koja pokušava da iskoreni engleske termine iz svog rečnika i koja misli da već u osnovnoj školi decu treba učiti francuskoj kuhinji. Ukratko, to je jedan tvrdoglav narod koji uporno pliva suprotnim tokovima kulture i ekonomije, zatvorena vlada koja brani svojim građanima da uživaju u ponudi senzualnih zadovoljstava i da jedre na zanosnim talasima trgovine, nacija nadobudnih čangrizala, odlučna da pokvari ugodnu američku muziku za koju ceo svet gori od želje da čuje. Bilo da se govori o sarkazmu pariskog kelnera kada vam donosi kečap, ili o socijalnim radnicima koji nastoje da ublaže efekte svetskog kapitalizma, sve je to isto: sa one druge strane Atlantika borci novog svetskog poretka ne mogu odoleti da pomešaju stereotipe i ekonomske krstaške ratove. I zato se svaki novi savez Francuske i izvan frankofonskih zemalja u Vašingtonu pažljivo procenjuje upravo u kontekstu između globalne demokratije i francuske arogancije. Francuska „težnja ka veličini”, „preterana umišljenost”, „francuski ego”, francuski sindikati koji „ponosno nose rite iscrpljenog socijalističkog sna”… Znači li to da su Francuzi i Srbi uporni u tome da se suprotstavljaju moćnom toku istorije?

Amerikanci postavljaju pitanje: „Zamislite zemlju u kojoj poslodavac može da ode u zatvor ako zaposleni u njegovoj firmi rade više od 38 sati bez plaćenog prekovremenog rada? Odgovor je: „To je Francuska”. Za razliku od Srbije.

Da, ali i u takvoj Francuskoj bejzbol kačketi, patike, američki filmovi i muzika predstavljaju referentne vrednosti većine francuske dece, iako bi, naravno, bilo smelo tvrditi da je masovna kultura obavezno i izraz ukusa javnog mnjenja. U tome su Francuzi i Srbi možda i slični: roleri ispod Ajfelove kule i roleri ispred parlamenta Srbije znak su da mladost Francuske i mladost Srbije prihvataju svetsko tržište i da se ne plaše da troše nove kulturne proizvode bez obzira na prošlost.

Ne znam, zaista, šta će sve obuhvatiti taj stari-novi strateški savez Srbije i Francuske. Mini antanta na Balkanu? Francuski kulturni, pa i ekonomski uticaj danas je vrlo prisutan u Rumuniji i u Bugarskoj. S druge strane, vesti iz Francuske liče na basnu o prednostima svetskog kapitalizma. A „buntovna” mladost, i srpska i francuska, postaje isto toliko egzaltirana kao veseli snovi smišljeni u „Najku”, „Riboku” „Koka-koli”.
Jer, mi volimo Francusku…

Advertisements