Izvor: Press

jergoviPoznati hrvatski pisac Miljenko Jergović osvrće se na srpsko-hrvatske odnose i pita se da li je došlo vreme da Srbi pohrle na dalmatinsku obalu, objašnjava zašto je Ceca Ražnatović najveći simbol postjugoslovenske tranzicije i koji je razlog da kao čisti Hrvat već godinama navija protiv hrvatske fudbalske reprezentacije

Miljenko Jergović je rođeni Sarajlija, koji od 1993. godine živi u Zagrebu. U njegova najznačajnija dela spadaju knjige „Sarajevski marlboro”, „Ruta Tanenbaum”, „Bjuik Rivera” koje su objavljene u 40 zemalja sveta.

Pisao je za „Feral tribjun”, „Plejboj” i mnoge druge časopise, kao i dnevne novine, a danas je jedan od najpoznatijih kolumnista i novinara zagrebačkog „Jutarnjeg lista”, u kojem se bavi najrazličitijem temama, od intervjua sa Ivom Sanaderom i Mišom Kovačem do eseja o Ivi Loli Ribaru i Halidu Bešliću. Jergović je jedna od najeksponiranijih javnih osoba u Hrvatskoj, čiji su tekstovi i knjige redovno izazivali polemike i kontroverze, pa je tako postao nezaobilazna karika svakog značajnijeg događaja u Hrvatskoj.

Antologijski je njegov sukob s Tuđmanovim omiljenim književnikom Ivanom Aralicom koji je, obračunavajući se s Jergovićem, posvetio jednu celu knjigu toj polemici. S godinama su se u sve većem broju regrutovali njegovi protivnici, ali i fanatični obožavaoci, koji ga smatraju najvećim kandidatom za Nobelovu nagradu. Oduvek je znao da pronikne u složene odnose među narodima na bivšem jugoslovenskom prostoru, a njegovo mišljenje je bilo neophodno pri obradi najrazličitijih tema – od sarajevskog atentata do fenomena Cece Ražnatović.

Na poleđini njegove najnovije knjige stoji „Da biste razumeli odnose u bivšoj SFRJ, nije potrebno da gledate televizijske emisije i čitate sociološke studije, dovoljno je da uzmete u ruke romane Miljenka Jergovića najznačajnijeg hrvatskog pisca u 21. veku”. Tokom svoje nedavne posete Beogradu dao je ekskluzivni intervju Pressmagazinu.

Šta te je iznerviralo pri ovom poslednjem dolasku u Beograd, tačnije pri prelasku srpsko-hrvatske granice?

– Iznervirali su me ovi veliki, džambo plakati koji reklamiraju hrvatske megamarkete. Kad vidim bilbord „Peveca” na ulazu u Beograd, jeb’o bi samom sebi mater od očaja. To je jedna svinjarija ali i slika koja predstavlja kako pojedini idioti u Hrvatskoj zamišljaju uspostavljanje odnosa sa Srbijom. Oni misle da se dobrosusedski odnosi grade tako što će se Srbima prodavati zarđali ekseri ili „vegeta”. Mene to izluđuje i užasava, osećam se bedno i hvata me sram. Na sličan način su me razjarili i bilbordi koje je po Srbiji postavila Hrvatska turistička zajednica, a koji pozivaju Srbe da letuju na Jadranu. Oni su se Srba setili tek onda kada je postalo jasno da će usled ove krize predstojeća letnja sezona u Hrvatskoj otići u kurac.

Jednom prilikom si rekao da bi se, služeći se „Kosmopoliten” rukopisom, srpsko-hrvatski odnosi mogli opisati kao odnos „starijeg bračnog para koji se stalno svađa, tuče i lomi tanjire, ali se nikada neće razvesti”.

– To mislim i danas, ali kad već spominjem ove bilborde koji su me razjarili treba priznati i da su srpsko-hrvatski odnosi sve bolji i da posle mnogih godina pauze, danas imamo pojavu da ljudi u Hrvatskoj ponovo otkrivaju svoje rođake i prijatelje u Beogradu, Nišu, Novom Sadu. Postoje mnogi ljudi u Hrvatskoj koji bi zaista rado dočekali Srbe u svojim apartmanima na Jadranu, i to ne samo da bi im maznuli pare, već zato što dolazak Srba predstavlja povratak zemlje u neku normalu i ljudskost, a mnogima i još jedno podsećanje na prohujalu mladost. Tragična je istina da na Balkanu loši ljudi prolaze rđavo a dobri tragično i nama se užasne stvari stalno ponavljaju i svako sledeće krvoproliće je sve krvavije, a to je naš dug napretku tehnologije i nauke, jer se idući napred kroz istoriju sve bolje i bolje koljemo.

Ono čuveno dobacivanje lopte iz 1977. između Kiće i Moke na Evropskom prvenstvu u košarci za tebe nije bio sportski čin već budalaština i jadno ponižavanje protivnika koje je sad postalo tradicija i u Hrvatskoj i u Srbiji, ali zar nije to logičan nastavak onih viceva „bili Rus, Amerikanac i Srbin”…

– To je naš kompleks manje vrednosti jer narodi se mogu ponositi raznim stvarima: istorijom, sportom, kulturom, pa i time da su sve svoje Jevreje spasli od holokausta, kao što su to uradili Bugari, a taj istorijski podatak svi mi na ovim prostorima prećutkujemo i ne želimo za njega znati. Dakle, činjenica je da nijedan bugarski Jevrejin u Drugom svetskom ratu nije izručen Nemcima i to je veličanstvena stvar i nešto čime normalni narodi treba da se ponose, a ne nekim tamo Kića-Moka ponižavanjem protivnika koje ništa ne znači za društvo. Inače, odavno više ne idem na utakmice, iako obožavam sport, a ne idem jer su sve navijačke grupe na ovim prostorima neonacističke. Tako je to u Hrvatskoj i ako ceo stadion viče „Ubij Srbina”, onda to nikako nije neki bunt mladosti, već čisti nacizam. To je i razlog što već godinama, iako sam etnički čist Hrvat, navijam protiv hrvatskih ekipa, kao što bih i da živim u Srbiji, iz istih razloga, navijao protiv srpskih timova. Najbolje se osećam kada gledam Ligu šampiona ili kad na satelitu pratim Drugu rusku fudbalsku ligu ili neku već sličnu egzotiku. Od ovog našeg sporta mi je muka.

– Posle ubistva Iva Pukanića, krenula je medijska kampanja koja je Srbe apostrofirala kao njegove ubice i uskoro se pokrenula vrlo ozbiljna priča u koju su se uključili mnogi mediji i političari koji su predlagali čak i vraćanje viza za Srbe i to iz razloga jer će oni početi dolaziti i ubijati Hrvate po Zagrebu i drugim gradovima. Danas, kada se cela predstojeća turistička sezona strašno drma, nema ni govora o vraćanju viza nego se svi utrkuju u pozivima i ko će više nakupiti Srba u svojim hotelima i apartmanima na Hrvatskom primorju.

Pre nekoliko godina, na pitanje Sanader ili Milanović, odgovorio si Sanader. Da li i danas tako misliš?

– Nažalost da, jer je Ivo Sanader, s pozicije nekog ko je stigao s desnice, pa još iz HDZ-a, uradio za hrvatsku demokratiju, detuđmanizaciju i odnosu prema manjinama, a naročito prema Srbima, mnogo više nego što su to uradili svi levičari zajedno. Milanović nije uradio ništa po tom pitanju, niti se usuđuje misliti o manjinama, jer se prepadne svoje senke ako i pomisli da tu i tamo postoji neki Srbin. Ako se previše govori o tim nesretnim Srbima iz dalmatinskog zaleđa, Korduna, Banije, onda možeš da napraviš političku grešku i da izgubiš glasače. Tako misle ovi iz SDP-a, mada treba priznati da Srbi danas u Hrvatskoj predstavljaju folklorni činilac i nažalost ništa više od toga. Ipak, Sanader se nije osvrtao na to da li mogao da mu bude plus ili minus taj odnos sa Srbima i u to je ušao hrabro, na isti način na koji je ušao hrabro i u priču s Branimirom Glavašem. Ne treba zaboraviti da je Glavaš bio neprikosnoveni šerif HDZ-a za Slavoniju i nedodirljivi car u stranci. Sanader ga je prvo izbacio iz stranke, potom uhapsio, da bi nedavno taj veliki frajer Glavaš bio i osuđen. Baš bih voleo da vidim da li bi se Milanović usudio da hapsi Glavaša. To su važne stvari, mada priznajem da nikada ne bih mogao glasati za HDZ, ali to ne znači i da ću glasati za SDP.

Da li su pijace na Balkanu poslednja uporišta antiglobalizma, kako si tvrdio pre nekoliko meseci?

– Globalizacija ukida kuhinje, tačnije ukida male proizvođače hrane koji su najbolji, pa ti sada svako meso smrdi na isto, jer je stoka hranjena istim galofakom. U Hrvatskoj je svakim danom sve gore, a pošto Srbija uvek kasni za Hrvatskom pet godina, doći i ovde to stanje koje karakteriše da je lokalnog sadržaja sve manje i da se na pijačnim tezgama nalazi sve više robe iz uvoza. Jagode iz Španije, paradajz iz Maroka, sve je to neukusno i to više nisu pijace već prostori gde se prodaju stvari iz supermarketa, što je tragična posledica hrvatske tranzicije, kao i njenog puta u Evropu.

Pre nekoliko godina si Beograd uporedio „sa zgodnom ribom koja se navukla na heroin pa se drogirala deset godina, a sad se sa njega skida”. Kako ti izgleda Beograd danas i da li se „ta riba konačno skinula s belog”?

– Jeste, i to možda Beograđani ne mogu primetiti tako dobro kao što to registrujemo mi kao njegovi gosti. Uprkos svim kontroverzama, unutrašnjim problemima i stvarima koje ga razaraju, Beograd se izvukao i doživeo snažan polet i on je najvidljiviji posle poslednjih izbora, iako ljudi koji ovde žive misle da se ništa ne menja. Deluje kao da je Beograd doživeo fejslifting koji ga je potpuno osvežio.U Beograd sam počeo dolaziti negde pred kraj Miloševićeve vlasti i naravno da se posle petog oktobra 2000. dogodio nagli skok, ali najveća promena nabolje nastupila je posle poslednjih izbora, na kojima su radikali popušili. Grad se napucao samopouzdanjem i snagom.

Kako komentarišeš činjenicu da čak i oni koji nemaju ni miligram jugonostalgije u sebi žale za Jugom, bar iz sportskih razloga? Tačnije, koliko bi teoretski danas bila jaka fudbalska reprezentacija Jugoslavije i kakav bi to bio moćan tim u kojem su zajedno Srbin Vidić, Hrvat Modrić i Bosanac Džeko?

– Moje mišljenje je da ne bi to baš bilo tako, jer se stvari ne mogu baš tako mehanički spajati. Dobar fudbalski tim nije rezultat zbira Vidić + Modrić + Džeko, već je reprezentacija rezultat stanja duha i vremena.

Komplikovana je stvar fudbal i ne može se to tek tako sabirati, kao na kasi u „Rodiću” ili „Konzumu”.

Jedan od najtužnijih tvojih opisa koje sam čitao je onaj koji si objavio posle tvog prvog dolaska u Beograd, nakon raspada Jugoslavije. Mislim na onu epizodu kada iz voza gledaš kako izbeglice u Sremu igraju balote.

– U normalna vremena u bivšoj Jugoslaviji, kada su u Beograd dolazila vojna lica iz Dalmacije i kada su oni u beogradskim naseljima pravila terene za balote, bila je to simpatična slika velikog grada. Nije bilo tu ničeg tužnog, a ni tragičnog. Međutim, ove balote koje sam video krajem devedesetih godina iz voza, na mom prvom dolasku u Beograd, bile su tužna pojava. Kad vidiš u Sremu, u nekom naselju od udžerica, dakle kad vidiš ovo boćanje, sve ti je jasno. Ovi nesrećnici žive u ovim udžericama kao prognanici koji su u Srbiju stigli iz Hrvatske i te balote su za njih jedina čvrsta tačka njihovog identiteta i jedina njihova veza s bivšim zavičajem i sa onim što oni zapravo i jesu.