Izvor: Deutsche Welle

monicaKan može sve. Ovo pravilo je važilo ranije, a važi i danas. Filmski festival u Kanu nema konkurenciju. Berlin, Venecija i Toronto ne mogu da ga dostignu. Pobednici u Kanu uvek su postajali filmski klasici.

Takmičenje za Zlatnu palmu već decenijama predstavlja magični trenutak za filmske producente, reditelje, glumce i filmske kuće. Oni koji se su pozvani u Kan mogu da budu ponosni, oni koji nisu,  mogu samo da žale.

Svi filmovi koji su pobedili poslednjih decenija, upisali su se u filmske klasike. Skoro da nema nijedne godine bez sjajnih filmskih ostvarenja koja su se borila za glavne nagrade, bilo da je reč o „Trećem čoveku“, „Slatkom životu“, Bunjuelovoj „Viridijani“ ili Viskontijevom „Leopardu“, „Taksisti“ ili „Apokalipsi“ – svi su dobili Zlatnu palmu.

A ko se seća pobedničkih filmova iz Berlina ili Venecije. Na Berlinalu se iz godine u godinu nagrađuju odlični filmovi, ali bez bitne umetničke vrednosti, politički korektni umesto estetski interesantni. Razlog, naravno, leži u činjenici da veliki reditelji žele svoja ostvarenja da prikažu u Kanu jer se na tom festivalu stiče slava.

U Kanu se stvara filmska istorija. Dobitnici Zlatne palme, kineski film „Zbogom moja konkubino“, rumunski „Četiri meseca, tri nedelje i dva dana“ su velika filmska ostvarenja  koja istovremeno imaju veliki značaj za razvoj cele nacije. Uzbudljiva filmska ostvarenja poput „Seks, laži i vido trake“, „Divlji u srcu“ ili „Petparačke priče“ uticala su na reditelje u celom svetu i postavljali su nove estetske standarde. I nemački filmovi blistali su u Kanu. Folker Šlendorf dobio je Zlatnu palmu za „Limeni doboš“, Vim Venders trijumfovao je filmom „Pariz, Teksas“.

Festival u Kanu oduvek je predstavljao veliko slavlje za medije. Legendarno je prisustvo filmskih zvezda na crvenom tepihu, mahanje pred kamerama, defile večernjih haljina… Festival je naravno i stecište žute štampe. Kan je oduvek mamio holivudske goste. Velike američke filmske kuće uvek su bile prisutne u Kanu. Na taj način etablirala se i komercijalna strana filmske industrije, a ne samo umetnička.

U skupim hotelima na Azurnoj obali se pregovara, kupuje i prodaje. Naravno da ni ove godine na 62. kanskom filmskom festivalu nije bilo drugačije. I pored Svetske finansijske krize svi su želeli da budu prisutni na Kroazeti. Kan je bio i ostao broj jedan kada je o filmskim festivalima reč.