Izvor: NIN

berlusconiKada je početkom ove nedelje – u svojoj poslednjoj, veoma javnoj, bračnoj svađi – Veronika Lario svog supruga Silvija Berluskonija nazvala „imperatorom”, učinila je više od napada na njegovu sujetu. Ponovila je ono što je sve češća tema u italijanskoj politici – napredovanje tajkuna u čijem su vlasništvu desničarski mediji i strahove da ih on sve više koristi u nedemokratske svrhe.

Daleko od toga da su ti strahovi novost. Ali sledeće nedelje, kada sedamdesetdvogodišnji Berluskoni bude slavio prvu godišnjicu povratka na vlast, slaviće i uticaj i popularnost u kojima nije uživao nijedan drugi italijanski lider osim fašističkog diktatora Benita Musolinija.

Malo je onih koji bi se usprotivili zaključku Masima Đaninija, autora nedavno objavljene knjige o Berluskoniju, da je u poslednjih 12 meseci Berluskoni „definitivno ponovo osvojio Italiju”. Živahni, nakvarcani italijanski premijer iza sebe ima apsolutnu većinu u parlamentu i ujedinjenu partiju. Wegova popularnost među glasačima ostalim svetskim recesijom uzdrmanim liderima može samo da natera suze na oči. Pri tome je njegova kontrola nad italijanskim medijima jača nego ikad.

Tri od sedam najuticajnijih italijanskih kanala odgovaraju direktno Berluskoniju, budući da je on njihov većinski vlasnik, dok tri koja pripadaju italijanskom javnom servisu (RAI) Berluskoniju odgovaraju indirektno, budući da je on premijer države. U poslednjem izveštaju nevladine organizacije Freedom House, Italija je od „slobodne” zemlje prešla u kategoriju „delimično slobodnih” zemalja, u kojoj se nalaze zemlje poput Albanije i Ukrajine.

Gospođa Lario nije jedina koja upozorava na ono do čega trenutna situacija može da dovede. Đanfranko Fini, jedan od dvojice zamenika premijera u Berluskonijevoj prethodnoj vladi iz 2001-2006, početkom ove godine takođe je upozorio na opasnosti „carizma”. U proteklih 12 meseci na delu imamo tri odvojena procesa.

Prvi je homogenizacija Berluskonijeve vlade. Wena stabilnost više ne zavisi od partije buntovnih demohrišćanskih desničara koji su izašli iz koalicije sa Berluskonijem pre poslednjih izbora. U martu su se dve najveće preostale grupe – Berluskonijeva stranka Napred Italijo (Forza Italia) i stranka Nacionalno jedinstvo (Alleanza nazionale), nastala iz italijanskog neofašističkog pokreta – ujedinile u takozvani Narod slobode (Popolo della Libertà). U zemlji koja je navikla da joj vlade traju samo nekoliko meseci, ili čak nedelja, ovu sadašnju svi doživljavaju kao vladu koja će se održati do kraja svog petogodišnjeg mandata.

Drugi proces je povlačenje svakog oblika opozicije. Suočena sa mogućnošću da Berluskoni ostane na čelu države do 2013. godine (do kada će na vlasti biti 11 od ukupno 19 godina koliko je na političkoj sceni), većina njegovih kritičara je izgleda postala rezignirana.

Jedan po jedan, centri koji su se opirali njegovom uticaju – univerziteti, sindikati i političke stranke – urušili su se. Kada je 2003. godine Berluskoni prvi put pokušao da donese zakon koji bi mu garantovao imunitet i zaštitu od sudskog gonjenja, javnost se pobunila, a Ustavni sud osujetio taj njegov pokušaj. Prošle godine, njegov je novi ministar pravde predložio izmenjenu verziju tog zakona, koju je neverovatno brzo provukao i kroz parlament, a da se pri tome čulo samo sporadično negodovanje.

Studenti naklonjeni levici prošle su godine organizovali burne proteste protiv Berluskonijeve odluke o smanjenju budžetskih fondova za obrazovanje. Ali, tokom novembarskih izbora za studentske predstavnike najvećeg italijanskog univerziteta Sapijenca u Rimu, tri od pet mesta u senatu osvojili su studenti koje su podržavale vladajuće partije.

Nekoliko nekada levičarskih intelektualaca izrazilo je svoje divljenje Berluskoniju. Jedan je novinar ostao zabezeknut kada je pisac Alesandro Bariko tokom televizijskog intervjua premijera okarakterisao kao “osobu koja je fascinirana budućnošću” i “dovoljno otvorenog uma da iznedri projekte koji nas uvek iznenade”.

Sindikati, čiji je generalni štrajk pre 14 godina doprineo padu prve Berluskonijeve vlade, danas su potpuno izdeljeni. „Generalni štrajk”, organizovan prošlog decembra u znak protesta protiv načina na koji je vlada rešila da se suoči sa globalnom ekonomskom krizom, podržao je samo jedan od tri glavna sindikata, dok su ga svi ostali okarakterisali kao čistu propast.

Najupadljiviji je ipak bio kolaps italijanske parlamentarne opozicije. Wen vođa Valter Veltroni diskreditovan je kada je Berluskoni, videvši da je pobeda njegova, odbio njegovu ponudu za saradnju na paketu reformi od nacionalnog interesa. Nakon katastrofalnog odziva glasača na regionalnim izborima na Sardiniji, februara ove godine, kada je demokratski kandidat osvojio samo 24 odsto glasova, Veltroni je podneo ostavku.

Sve to ukazuje na treći proces započet prošlog maja – rast popularnosti Berluskonijeve stranke. „Došao sam do 75,1 odsto”, izjavio je Berluskoni pre nekoliko dana. „Po procenama koje sam pročitao, Obamu podržava 59 odsto glasača. To znači da ja držim apsolutni rekord.” Procena na koju se pozivao, naravno, nikada nije objavljena, niti je on citirao izvor. Kako bilo, po poslednjoj proceni koju je dao dnevnik Republika blizak levom centru, Berluskonija podržava 56 odsto stanovništva.

Neki od kritičara ovog milijardera i medijskog magnata smatraju da neko ko ima toliko moći neizbežno utiče i na italijansko javno mnjenje.

„Berluskonijevi su televizijski kanali privukli ne samo glasove već i čitavu naciju”, nedavno je izjavio reditelj Nani Moreti. „Većina ljudi, i to ne samo oni naklonjeni desnici, danas smatra sasvim normalnim da jedan čovek drži monopol nad televizijom, bio on političar ili predsednik vlade. U tome se i ogleda njegova pobeda.”

Pjerluiđiju Batisti, zameniku urednika dnevnog lista Korijere dela sera (Corriere della Sera), Berluskonijev monopol nad medijima predstavlja izgovor za nesposobnost levičara.

„To me podseća na ono što je Breht rekao: ‘Ako je narod protiv nas, promenićemo narod’.” „Kada je levica došla na vlast (2006), misteriozno je nestala sva retorika oko Berluskonijevog monopola nad medijima”, kaže Batista. „Sada, prvi put, imamo vladu koja može da deluje brzo – ne zato što je čine inteligentniji ljudi, već zbog toga što ima više podrške, te stoga može odlučnije da se kreće ka svojim ciljevima.”

Naravno, jedan od glavnih uzroka popularnosti ove vlade je njen odgovor na zabrinutost građana vezanu za zakone i bezbednost. Nedavne ankete otkrivaju da Italijani danas strahuju više nego ikad pre – strahuju od kriminala, imigranata, posledica globalizacije.

Iako je Evropska komisija glavne tačke njenog političkog programa ocenila kao neprihvatljive, Berluskonijeva je vlada već preduzela seriju restriktivnih zakonskih mera koje u drugim delovima Evrope ni u snu ne bi bile prihvaćene. Širom čitave zemlje demolirani su romski kampovi, a samim Romima su uzimani otisci prstiju (od namere da se otisci uzimaju i deci odustalo se nakon protesta).

Parlament se sprema da prihvati predlog zakona kojim će se legalizovati gradske patrole putem kojih će sami građani održavati red i mir i zakona po kome će azilanti moći da budu zadržani i do šest meseci u „centrima za identifikaciju i deportaciju”. Vlada je takođe pripremila i uredbu koja lekare i ostalo medicinsko osoblje ohrabruje da policiji prijavi imigrante za koje se sumnja da u Italiji borave ilegalno, ali se povukla nakon protesta. Borba protiv ilegalne imigracije, kako je nedavno izjavio ministar unutrašnjih poslova Roberto Maroni, mora da bude „gadna”.

Otkako se Berluskoni vratio na vlast, niko nije nestao pod neobjašnjivim okolnostima. Niko od onih koji ga kritikuju nije emigrirao niti završio u zatvoru. On nije zatvorio nijedne novine niti televizijsku stanicu. Nije pretio parlamentu. Ali je stvorio novu partiju u kojoj ima neograničenu moć.

Na prošlomesečnoj osnivačkoj konferenciji delegati su ga proglasili, a ne izglasali, vođom stranke. Berluskoni je oduvek vređao i ismevao pravosuđe. U dva navrata je neke od sudija nazvao „kancerom”, da bi januara ove godine njegov kabinet odobrio dekret kojim bi bila poništena presuda Vrhovnog suda, da predsednik Đorđo Napolitano nije odbio da ga potpiše.

Pozivajući se na efikasnost vlade, Berluskoni se često koristio proceduralnim merama kako bi onemogućio debate u parlamentu.

Pjer Ferdinando Kazini, koji je pre Finija bio predsednik italijanskog parlamenta, žalio se na „sistematsko predstavljanje parlamenta kao gomile neradnika i beskorisne institucije”.

Ono što Berluskonijeve kritičare najviše brine, jeste činjenica da je on jasno rekao da namerava da promeni ustav, kako bi predsednik, koji bi se birao direktnim putem, imao veća ovlašćenja. U više navrata je izjavio da mu za te promene ne treba podrška opozicije. Već se dugo govori o tome da se Berluskoni sprema da se kandiduje na predsedničkim izborima, nakon isteka ovog mandata.

Batista smatra da je zabrinutost zbog Berluskonijevih ambicija neopravdana. Kako kaže, i Sjedinjene Države i Francuska imaju predsedničke sisteme, pa niko ne dovodi u pitanje njihov demokratski kredibilitet.

„Italijanska je prošlost kriva za tu zabrinutost”, kaže on. Užasno iskustvo fašističke diktature dovelo je do uvođenja izbora i ustavnih ograničenja koji garantuju fragmentaciju moći.

U Republici Masima Đaninija smatraju da je Italija „previše razočarana da bi mogla da se svrsta u ‘režime’ koji negiraju osnovne slobode”. U svakom slučaju, ona je deo Evropske unije „koja neće dozvoliti ponovne padove u vrtloge tiranije iz 20. veka”.

I pored svega toga, zemlja na čijem je čelu Berluskoni sve se brže pretvara u zemlju koju karakteriše „odsustvo nezavisnih centara moći koji bi bili protivteža izvršnoj moći”, kaže Đanini.

Italija, smatra on, rizikuje da se pridruži onim zemljama koje stručnjak za međunarodnu politiku Fared Zakarija naziva „neliberalnim demokratijama”.

Berluskoni je zasigurno uspostavio posebnu saradnju sa šefovima država koje bi se mogle okarakterisati kao takve. Jedna od njih je Putinova Rusija. Druga je Turska premijera Redžepa Erdogana.

Oktobra prošle godine, tokom posete zemljama srednje Azije, italijanski je premijer ovom društvu dodao i jedno manje poznato ime. Tokom konferencije italijanskog udruženja trgovaca na malo, Berluskoni je učesnicima poručio da „idu na odmor u Kazahstan” jer „tamo živi jedan gospodin koji je moj prijatelj. Nije slučajnost što ga podržava 91 odsto građana, jer je on učinio sjajne stvari za tu zemlju”.

Čovek o kome je Berluskoni govorio je predsednik Kazahstana Nursultan Nazarbajev koga, između ostalog, optužuju za izbornu krađu, zastrašivanje protivnika, monopolizaciju moći i njenu distribuciju članovima svoje porodice i izmene ustava kako bi ostao na vlasti, što mu polazi za rukom već 19 godina.