Izvor: Press

davinicZbog potpisa bivšeg ministra odbrane SCG Prvoslava Davinića na ugovor o zakupu satelita 4. maja 2005. Srbija izraelskoj firmi “Imidžset” mora da plati 37 miliona evra. To je odluka arbitraže u Londonu. Davinić za Press priznaje da je u ovom slučaju ispao naivan, da su ga Izraelci prevarili, ali ističe da nije kriv! On tvrdi da je Srbija izgubila ovaj spor krivicom tadašnjeg ministarstva finansija, koji je tada vodio čovek čije ime “ne želi da izgovori”!

Davinić ne želi još da otkrije i glavnu stvar: čija je ideja bila da Srbija, odnosno tadašnja SCG, uopšte zakupi satelit!

– Odgovor na vaše pitanje čija je ideja bio zakup satelita za 45 miliona evra čuvam za sud. Kada to ispričam, naravno i podnesem dokumenta, postaće jasno ko je i iz kojih razloga napravio “aferu satelit”. To je ministar iz tadašnje vlade Vojislava Koštunice i nije iz DSS.

Ali, vaš potpis košta Srbiju 37 miliona evra! To je mnogo novca da biste se igrali i krili imena “pravih” krivaca.

Vi tvrdite da niste krivi, da ugovor koji ste potpisali zapravo ne važi, ali tako nije mislila arbitraža u Londonu, koja je “osudila” Srbiju na 37 miliona evra.

– I na toj arbitraži mnogo toga je sumnjivo. Srbija je imala šest svedoka koji su tvrdili i dokumentovali da ugovor nije važeći. A s njihove strane samo dva: Naom Zafri iz “Imidžseta” i naš profesor Pravnog fakulteta Stevan Lilić. Niko nije hteo da svedoči za njih! Zafri tvrdi da su predsednik i ministar dali čvrste garancije da je to ugovor. Mi kažemo: “Izvinite, nismo blesavi, doneli smo vam odluku VSO, kojom vas upućujemo na pregovore sa SDPR-om. Kakav ugovor”. Onda profesor Lilić kaže da sama činjenica da je ministar nešto potpisao obavezuje državu! A posebno ako je prisutan i predsednik države! I sud je to uvažio.

– Ako mi dopustite da ispričam svoju stranu, videćete da Srbija nije mojom krivicom izgubila spor. Izraelska firma “Imidžset” ponudila je Srbiji zakup satelita u novembru 2004, kada je predsednik SCG Svetozar Marović bio u poseti Francuskoj. O tome se govorilo i na sednicama Saveta ministara SCG i Skupštine Srbije. U januaru 2005, u Beogradu su predstavnici “Imidžseta” održali prezentaciju o satelitu. Mnogo ljudi je znalo. SCG je tada izabrala i posredničku firmu “Kamira krik” Džefrija Štajnera, koji je bio prijatelj Marovića i jednog komandanta NATO. Štajnera su poznavali mnogi u Srbiji, ali čovek je preminuo pre dve godine.

Kad ste potpisali prvi ugovor, ko je bio sa vama? Navodno ste ugovor potpisali u nekoj hotelskoj sobi u Parizu!

– To nije tačno! Izraelci su nas pozvali u Pariz da vidimo nacrt sporazuma. I ja sam ih primio 5. marta 2005, ne u hotelskoj sobi, već u luksuznim prostorijama u poslovnom delu Pariza. Tada sam video taj “pregled pregovaračkog sastanka”, koji su već potpisali posrednička firma i predstavnik “Imidžseta” Noam Zafri. Na tom papiru rukom sam dopisao da tek treba da se obezbedi novac za ovaj ugovor. Tri dana kasnije, na sednici VSO, koji čine predsednik Srbije  Boris Tadić, Crne Gore Filip Vujanović i SCG Svetozar Marović, podnosim usmenu informaciju o priključenju na satelit i dobijam podršku, a kasnije i pismeno zaduženje. Pokušavamo da nabavimo novac prodajom viška vojne imovine, ali to nam stalno stopira Ministarstvo finansija, i tada počinju svađe s Dinkićem…

Vi kažete da je Dinkić krivac, jer vam nije dao novac za satelit?

– Ne, ali tada smo shvatili da nećemo uspeti da dođemo do novca prodajom imovine i dogovaramo se sa “Jugoimportom SDPR” da im damo višak naoružanja za 45 miliona evra, a da oni zaključe ugovor o satelitu. VSO 6. juna donosi odluku da se SDPR pojavi kao zakupac satelita.

Ako je Boris Tadić, kao član VSO, bio upoznat, kako je onda u novembru iste godine, kada je bio u Izraelu, rekao da je tek tada video ugovor o satelitu?

– Imate dokumenta koja govore bolje od mene. Tadić je ne sednici sedeo pored mene! Dalje, odluku da će SDPR zaključiti ugovor Marović i ja 4. maja javljamo izraelskoj strani.

Tada ste potpisali sporni ugovor? Ko je sve bio sa vama?

– S naše strane Marović i ja, a s druge Zafri i Štajner. Mi im kažemo da će morati da pregovaraju sa SDPR-om, jer država ne može da obezbedi novac. I tada, umesto da im kažemo da ih SDPR očekuje u Beogradu i da se okrenemo i odemo, mi slušamo Zafrija, koji nam priča da to nije u redu, da pregovori traju već šest meseci i da sad ponovo treba da pregovaraju! I traži od nas da potpišemo tekst ugovora kao garanciju da SDPR neće otvarati delove ugovora. I Štajner je na njegovoj strani. Pogledam ugovor i vidim da u zaglavlju stoji “Vlada SCG” umesto Savet ministara, da nedostaje strana o “otisku satelita”, prostoru koji će snimati za nas. Nudili su nam pola Evrope, a mi smo tražili samo teritoriju SCG sa Kosovom. Zafri tada kaže da nedostaje odredba o rešavanju eventualnog spora i predloži da to bude “englesko pravo”. Konsultujem se sa Marovićem, jer ne znam šta je “englesko pravo”. Ali, u redu, oni na licu mesta otkucaju stranu s tim dodatkom i ubacuju u ugovor.

I to je ugovor na osnovu koga smo izgubili spor u Londonu?

– Da! Tada otvoriše jeftini šampanjac i doneše poklone, Maroviću veći, a meni malo manji. Odmah smo otvorili, Maroviću su poklonili veliku bronzanu kopiju satelita, a meni malo manju!

Zašto Marović nije potpisao ugovor?

– Ne znam.

Morate priznati da je to vrlo neozbiljno ponašanje za jednog ministra.

– Priznajem da sam ispao naivan i da su me Izraelci prevarili. Ali, glavna stvar tek tada počinje! Po povratku, 13. juna, pozivam direktora SDPR-a Stevana Nikčevića da ga upoznam sa pregovorima. Ali, on mi kaže da SDPR ne može da sklopi ugovor, jer je to mnogo velika suma… Dobro, odustajemo od satelita!

Da li je tada posao sa Izraelcima propao?

– Posle tog razgovora sa Nikčevićem, pozvao sam Marovićev kabinet i kazao mu da je SDPR odustao, a Marović javlja Štajneru da od posla nema ništa. “Imidžset” je jedno vreme ćutao, a onda su u septembru i oktobru počeli da šalju pisma da im platimo prvu ratu! Tada na scenu stupa Vlada Srbije, koja počine pregovore sa izraelskom stranom, zbog čega smo i završili na arbitraži…

Ko je pregovarao?

– Zafri je na arbitraži u Londonu pod zakletvom ispričao kako je ministar finansija tadašnje vlade, u oktobru 2005, kontaktirao sa bivšom ambasadorkom Izraela Jafom Ben Ari u vezi sa ovim ugovorom. Kasnije počinju i pregovori Srbije i Izraela u Tel Avivu o kompenzaciji. Trebalo je da kupimo od njih vatrogasnu opremu. Pregovori su propali jer je Srbija pristala da kompenzuje 20 miliona, a Izraelci su tražili 30 miliona. Posle toga, Izraelci su krenuli na arbitražu.

Hoćete da kažete da je Ministarstvo finansija priznalo ugovor sa “Imidžsetom” i pomoglo Izraelu?

– Ne tvrdim to samo ja! Kada su počeli “pregovori”, Odbor za zakonodavstvo SCG upozorio je Ministarstvo finansija da time što pregovara sa Izraelcima priznaje postojanje ugovora koji ne postoji. Isto je upozorio i predsednik Srbije Boris Tadić.

Da li ste o “slučaju satelit” obavestili premijera Koštunicu?

– Niko u Vladi Srbije to nije znao, jer je to bio posao na nivou SCG. Kada je Stevan Nikčević odbio da učestvuje, on je obavestio direktora BIA Radeta Bulatovića, a ovaj Koštunicu. Premijer poziva Miroljuba Labusa i Dinkića da vidi o čemu je reč, a oni kažu da ne znaju. Nešto kasnije, mene zove Koštunica i pita o čemu je tu reč. Kažem mu da ugovora o satelitu nema. On kaže da Dinkić tvrdi da je nešto sumnjivo, na šta tražim da odmah pokrene istragu, da pozove policiju i BIA-u da sve provere. Koštunica mi kaže: “Dajte molim vas, Dinkić stalno nešto tako priča”…

I pored svega što ste rekli, Srbiji zbog vašeg potpisa ostaje ova odšteta.

– Verujem u pravdu i smatram da je nemoguće da prevaranti prevladaju. To ću, uveren sam, i dokazati pred sudom. Ne sme se dopustiti da Izraelci dobiju duplo golo. Ne mogu oni dobiti 37 miliona odštete, jer nikakvu štetu i nisu pretrpeli! To nije pravda! To je prevara!

Istražni sudija dva puta je odbijao da pokrene istragu protiv vas u “slučaju satelit”, a onda je tu odluku doneo Vrhovni sud.

– Prvo, to je čisto politička odluka i drugo, to je poen za Izraelce. Jedna od stvari na osnovu koje su na arbitraži dokazivali da je ugovor valjan je i ta što su se pozivali na činjenicu da se protiv mene vodi istraga zbog ovog slučaja. Jer da se sve čisto, zašto bi neko vodio istragu protiv mene! Ali ponavljam, ništa nezakonito nisam uradio, niti sam potpisao bilo kakav obavezujući akt.