Izvor: Borba (Dobrila Dostanić)

tadicKada je Žak Širak u trećem pokušaju postao predsednik Francuske, seo je u kola i, mašući kroz otvoren prozor glasačima, otišao da proslavi kod svog finansijera i prijatelja Fransoa Pinoa, drugog najbogatijeg Francuza, u blještavi sedmi pariski arondisman na svečanu večeru.

Kada je Boris Tadić postao predsednik Srbije, seo je u kola, i mašuću kroz prozor požutelo-poplavelom biračkom telu, otišao na večeru kod svog prijatelja i finansijera Bakija iz Batočine, u blještavi sedmi batočinski arondisman… A posle je svratio i do Đukić Miroslava, vlasnika pekarsko-poslastičarske radnje “Mia” iz Blaca, da se zasladi.

Predsednik je tad rekao: “Kolke su rupe na putu od Kruševca, bog te mazo…Ovooolikeee. Umal’ ne izgibosmo… A tek ona krivina kod Razbojne, jedva izvukosmo živu glavu. Što ne popravite to, ljudi”?

A ljudi, omiljeni predsednikov izraz za sva čovekolika bića, uglas su odgovorili: “Nemamo para”.

Predsednik je rekao: “Zašto, ljudi, pobogu. Vidim, ‘Mia’ radi punom parom, sad jedan kupio dve kile leba i jogurt”?

A ljudi su rekli:”Sve dadosmo na DS”.

Onda je predsednik umočio domaću pogaču u so, mezetio blački žu-žu, specijalitet ugostiteljskog objekta generalnog sponzora i posle dugog razmišljanja s prepoznatljivom grimasom, koja je poslednji put primećena kod Arhimeda dok se spuštao u kadu, zaključio: “Vidite, ljudi, i vlasnik samostalne trgovinske radnje Delta siti daje, pa je asfaltirao sve prilaze…”.

Onda je došao “maljčik”‘ Krle i svim novinarima oduzeo snimljeni dokazni materijal koji se ne uklapa u nalaze ovlašćenog revizora.

Demokratska stranka prva je objavila svoj finansijski izveštaj i jasno dokazala da demokratiju ne prave velike pare, već milostinja malih i srednjih preduzeća, of-šor kompanija iz Pinosave i internacionalnih trustova iz Vrnjačke Banje. Ko kol’ko može, onaj 20.000 dinara, onaj trie’s, zrno po zrno pogača, kamen po kamen palača. Važno je da kaplje. Bolje nego da odliva. Po ovom sistemu, koji su odavno patentirali prosjaci na stepeništu ispred Saborne crkve, vaš dobrotvorački ugled u komšiluku naglo će narasti ako od skromnog prihoda, zarađenog na kolicima za kokice, odvojite nešto u fond za nezbrinute demokrate, decu bez roditelja, osobito za decu bez lidera.

U pauzi razvijanja kora za burek i filovanja kiflica sa džemom, recimo, zaključite da vas od svih problema najviše brine demokratija u Srbiji. Otvorite fiskalnu kasu, zahvatite s obe ruke, i to u knjigama zavedete kao PDV – Pomoć Demokratskoj Vladi. Posle se raširite ko’ na seoskoj svadbi, zadovoljni što je upisano da ste dali poklon veći od komšije, na primer, od komšije Miškovića, Beka, Kostića i Matića.

Oni, naime, nisu dali ništa. Majke mi.