Izvor: Vijesti

popovicIma li ikoga u današnjoj Crnoj Gori ko ne zna za smešno-tužnu zbilju „overenu“ i na potonjim parlamentarnim izborima. Kladim se da i svih četrdesetosam poslanika vladajuće koalicije veoma dobro znaju da osvojeni mandati ne pripadaju njima nego Gospodaru multiprajmu. Primusu, Familiji, Kartelu. (Petera Sloterdajka pogrešno interpretiraju. Cinizam je pokvarenost a ne pristojnost očajnika.)

Zbog toga je, čak i pre odbrane društva i civilizacije, ekonomije i politike, pristojnosti i morala, ovde i danas, najhitniji zadatak, odbrana zdravog razuma. Ili, kako bi to filozofi rekli, odbrana uma od neuma. Koja bi mogla da započne, i jednom sasvim običnom, malom, skromnom serijom retoričkih pitanja. Zaista, može li bilo kakva, pa i najubedljivija pobeda na izborima, da pretvori muškarca u ženu? Vodu u vino? Rat u mir? Zločin u patriotizam? Korupciju u biznis? Kriminal u kontroverzu? Oligarhiju u demokratiju? Krivo u pravo? Crno u belo?

Naravno da ne može. Prema tome, poštovani prijatelji, učesnici i čitaoci Foruma, budite mirni i spokojni, poludeli su oni, a ne mi. Njihova alhemija je samo produžetak njihovog oligarhijskog ludila. Demokratija jeste pravo većine ali je i pravo manjine. Njihova alhemija ovo stalno „zaboravlja“. Pa tako, jednu trećinu, koja je i ovog puta glasala za njih, najpre pretvara u šezdeset procenata poslaničkih mandata, a zatim i u svih sto procenata vlasti, dok onu drugu trećinu, koja je glasala za opoziciju, kao i onu poslednju, treću trećinu, koja je apstinirala, neprestano i beskrupulozno poništava.

Nema te iznuđene izborne većine, ni naknadne briselske inkluzije, ni zastave, „naše“ ni „njihove“, koja ovaj razrađeni politički nihilizam vladajuće koalicije, može da sakrije. Ali odgovornost za njega može manipulativno da generalizuje. I to je upravo ono što se i na ovim izborima dogodilo. To se zove masifikacija. Kao jedna vrsta nacifikacije. U tom smislu, jedna politička paralela prosto se nameće, ona, naime, između izbora od 29. marta 2009, i izbora 1990-1996. Dok su izbori 1990-1996. generalizovali, masifikovali i nacifikovali, agresivne nacionalizma, postjugoslovenske ratove, i ratne zločine, izbori od 29. marta 2009, masifikovali su njihove političke produžetke i učvršćivače, pljačkašku privatizaciju, sistemsku korupciju, organizovani kriminal. Pomislite samo na Miraks i Zavalu. Ili na Avalu. I na spektakularni, skoro enverhodžijanski, budvanski izborni rezultat.

Pa ipak, sav negativni potencijal dvadesetdevetomartovskih izbora 2009, sa ovom masifikacijom, ni izbliza se nije iscrpao. Dovoljno je da upotrebimo samo malo „uspaničene mašte“ Hane Arent, pa da, negde sa zamišljenog kraja XXI veka, retroaktivno sagledamo, kako su upravo ovi izbori, bili glavna negativna prekretna tačka, u procesu, najpre uspostavljanja, a zatim i konsolidovanja, jedne relativno nove, a dugoveke, višedecenijske diktature, na staroj-novoj periferiji Evrope. Koja je samo u prvih dvadeset godina, dakle u periodu 1989-2009, bila hibridna demokratura, što će reći demokratskim institucijama i procedurama zamaskirana diktatura, a tek nakon toga, i sve otvorenija i nasilnija, prava, klasična diktatura. Analogija sa komunističkom diktaturom XX veka sasvim je opravdana. Samo što bi ova nova, u XXI veku, bila više desna, kapitalistička, klijentelistička. Korporativna, frankistička, peronistička. (Ili makar tako u ovom momentu izgleda.)

Svrha „uspaničene mašte“ Hane Arent bila je da opomene a ne da parališe. Situacija 2009. još uvek je više otvorena nego zatvorena. Jedino što je sigurno to je da ništa više nije sigurno. Kriza sve destabilizuje ali ništa ne garantuje. Verovatnoća da će, pod udarima ove krize, čak i mnogo pre isteka novog, punog, četvorogodišnjeg mandata, da dođe i do nekih novih vanrednih izbora, sve je veća, no da li će iz tih eventualnih novih vanrednih izbora, da dođe i do neke stvarno nove, pozitivne, progresivne, ili samo do još jedne negativne, desno-populističke, peronističke, čak fašističke promene, to ostaje krajnje neizvesno.

Ne baš sve ali nešto ipak zavisi i od nas samih. S tim što sa porastom kompleksnosti i neizvesnosti, raste i broj (ne)zavisnih (faktora i varijabli). U ovom momentu, najvažnije je da se aktiviraju, sve unutrašnje odbrambene, otporne i borbene snage društva. Koje nisu male ali su blokirane. Ako propustimo ovaj kritični momenat, već sutra može da bude kasno. A tada nam neće biti nikakva uteha, ni olakšanje, što smo sve to jasno (pred)videli. I što su naši primitivni, neprosvećeni vladari, desni populisti, turbokapitalisti, tajkuni i oligarsi, u toj borbi, imali veliku prednost, oslonac i podršku, u zastrašujućoj bedi paupera, i u beskrupuloznom egoizmu „tehnokrata“, domaćih i stranih, podgoričkih i briselskih.

Advertisements