Izvor: Deutsche Welle

docuKoliko je dosijea napravila Titova UDBA a koliko Miloševićev DB? Prema podacima iz davne revizije dosijea, koja je okončana 1969. godine, a kada je od 9.620 dužnih metara građe uništeno 5.452 dužna metra, preostalo je nešto preko 600.000 dosijea. Od toga je četvrtina predata policiji, vojnim službama bezbednosti i istorijskim arhivima. Savezna služba državne bezbednosti zadržala je kao operativna 17.917 dosjea, služba Srbije 61.750, Bosne i Hercegovine 69.140, Crne Gore 11.673, Hrvatske 102.700 i tako dalje. U procesu raspada Jugoslavije, dokumentacija Savezne službe državne bezbednosti čerupana je na sve strane, ali je većina prešla u ruke srpskog DB-a.

Od 2004. pa do danas iz podruma Bezbednosno-informativne agencije (BIA) u podrum Arhiva Srbije u Beogradu preneto je na desetine hiljada dosijea. Prema rečima Rodoljuba Šabića, poverenika za informacije od javnog značaja, time problem otvaranja dosijea ni izbliza nije rešen: “To je zaista bukvalno fizički preneta građa i bez prave primopredaje koja bi bila izvršena u skladu sa svim uzusima, neophodnim sa stanovišta bezbednosti i sa stanovišta pravila arhivske struke. Ja sam jednom rekao da je to u stvari prebacivanje problema iz jednog podruma u drugi.”

Vladimir Ješić bio je veoma aktivni član revolucionarnog pokreta Otpor, više puta privođen u doba Miloševićevog režima. Posle 5. oktobra 2000. učinilo mu se da je došlo bolje vreme pa i vreme da pogleda svoj dosije, što je Vlada Srbije 2001. godine odobrila odgovarajućom uredbom. Ispostavilo se da dosijea – nema: “Moram da priznam da sam bio iznenađen kada mi je jedan policajac rekao da se vrši prismotra moje studentske sobe. Ja prosto nisam verovao u takve stvari, ali sam se onda 2001. godine uverio. I kada sam otišao u DB, ja sam definitivno očekivao da i tamo postoji moj dosije. Osećao sam se prevarenim od strane države jer sam mislio da će konačno izaći na površinu kako su i na koji način su radili. I mislim da je država bila u obavezi prvenstveno da nam na vreme dostavi svu dokumentaciju a ne da se čeka godinu i po ili dve. Sve u svemu, mislim da je došlo do uklanjanja te dokumentacije u periodu posle 5. oktobra.”

Goran Petrović, prvi načelnik srpske tajne službe nakon pada Miloševića, koga su imenovale nove demokratske vlasti, pak, tvrdi da uništavanja dokumentacije nije bilo: “To je prosto besmisleno. To “gorela je lomača na Banjici”, taj naslov kojeg se neki novinari drže ma šta god ja rekao, a demantovao sam to hiljadu puta, ali to ne može da promeni tu famu kako je tamo nešto spaljeno. Ja sam objasnio proceduru uništavanja. Pa sam rekao da se u Službi inače periodično pristupa uništavanju dokumentacije koja se procenjuje kao neoperativna, kao nepotrebna, pa načelnik resora formira komisiju pa se tamo popišu ti materijali: I ja sam rekao da sam kao pripravnik nosio te džakove tamo negde na Umku (kod Beograda) gde se to spaljuje. Kada sam počeo da radim, pre 20 i kusur godina, ja sam u svemu tome učestvovao. Znači, postoji periodično uništavanje“…

Bivši premijer Zoran Đinđić – žrtva jedne od starih jedinica Državne bezbednostiBildunterschrift: Großansicht des Bildes mit der Bildunterschrift:  Bivši premijer Zoran Đinđić – žrtva jedne od starih jedinica Državne bezbednosti

U toj famoznoj 2000. godini Radomir Marković je, kao načelnik službe, doneo odluku, napravio komisije koje su išle po unutrašnjosti, popisivale i mikrofilmovale sve to. Dakle, to nije bio nikakav kriminalni akt, ma kako to neko hteo da predstavi, već nešto sto je zaogrnuto formom legalnosti i zavijeno u tu legalnost.”  Petrović negira i tvrdnje da je bilo prepravljanja dosijea takozvanih unutrašnjih neprijatelja iz vremena Miloševićevog diktatorskog režima: “Kao da sam ja sad imao, ne znam, sto hiljada ljudi pa sam mogao da prepravim ili da friziram te dosijee. I ne vidim zašto bi to neko činio kada je većina tih dosijea bili puni samo izveštaja o tajnoj kontroli telefonskih razgovora. Dakle, vi ako ste novinar i ako ste bili unutrašnji neprijatelj, vi znate šta ste s kim pričali telefonom.”

Profesor Fakulteta političkih nauka u Beogradu Zoran Dragišić, pak, tvrdi da je spaljivanja dosijea neposredno nakon pada Miloševića i te kako bilo: “Ko zna šta je sve spaljeno onda kada je spaljivano u DB-u posle 5. oktobra 2000. Tako da mislim da se s tim već ozbiljno zakasnilo i da sada, kada bismo i hteli da otvaramo dosijee, mislim da ne bismo imali šta da otvorimo. Odnosno, i kada bismo ušli u otvaranje dosijea, verujem da je do sada sve ono što je moglo da bude interesantno – uništeno.” Prema Dragišiću, nekim političarima jednostavno nije odgovaralo da se dosijei otvore, zbog njihovih veza sa srpskom tajnom službom tokom Miloševićevog i Titovog režima: “Bojim se da bi se pokazalo da su neki ljudi, koji se predstavljaju kao velike demokrate i veliki disidenti u doba Tita, u to vreme bili saradnici Službe.”

Žarko Korać, potpredsednik u prvoj vladi nakon svrgavanja Miloševića, podseća da dosijei tajnih službi nisu bili prioritet tog kabineta, koji se suočavao sa elementarnim egzistencijalnim problemima građana Srbije: “Vlada Zorana Đinđića je imala velikih problema, kada je izabrana januara 2001. Tako da, iz današnje perspektive, mada je i danas Srbija u velikoj meri nesređena država, to izgleda kao mali problem. Ali, želim da vas podsetim da je u januaru 2001. godine naš glavni problem bio u tome što nismo imali struje, a bila je zima. I prve donacije koje smo mi molili, na veliko iznenađenje Zapada, bile su da nam daju struju.”

Žarku Koraću danas je potpuno jasno da je trebalo napraviti komisiju koja bi se pozabavila državnom bezbednošću u celini i koja onda ne bi otvorila samo pitanje dosjea nego pitanje celokupnog nezakonitog rada Službe: “Da li je to danas kasno, to ostavljam vama i vašim slušaocima da procene. Ja lično mislim da bi se to i danas moglo uraditi ali ne vidim ni u ovoj vladi spremnost za to. U Srbiji je toliko stvari ostalo nedovršeno, a ovo je samo jedna od njih, i to ne baš nevažna.”

Zoran Dragišić smatra da je za otvaranje dosijea ipak kasno i da je to trebalo uraditi neposredno nakon svrgavanja Miloševićevog režima:  “Neke stvari kada ne uradite u određenom trenutku, više ih ne možete uraditi, Znači, 5. oktobar 2000. godine se više ne može ponoviti. I ta šansa koja je tada propuštena sada se više ne može nadoknaditi. Ako bismo pokušali sada da je nadoknađujemo, bojim se da bismo napravili više štete nego koristi.”

Rodoljub Šabić zaključuje da je priča o dosijeima tajnih službi još jedan dokaz da u Srbiji ima “previše tajni”, koje veoma opterećuju put zemlje u neku bolju budućnost: “Mi generalno u društvu imamo previše tajni. Mi treba da shvatimo da je preterana tajnost problem, jer smo došli u situaciju da se iza tajne često kriju zloupotrebe, kriminal, korupcija, odsustvo rezultata. Dakle, nama je problem višak tajni. Mi moramo dati šansu tom potencijalu koji javnost ima.”

Srbija je, inače, jedna od retkih evropskih zemalja koja ima dve vojne službe bezbednosti. Pored toga, Srbija ima i tajnu službu pri Ministarstvu spoljnih poslova… Sve u svemu, izostanak otvaranja dosijea u dobroj meri onemogućio je i sprovođenje procesa lustracije a upravo su pripadnici i saradnici službi državne bezbednosti bili prava meta lustracije, jer su te službe i bile glavna represivna oruđa komunističkih režima. I baš se Srbija na najtragičniji način uverila u to šta se desi kada stara služba državne  bezbednosti preživi i bez lustracije i bez istinskih reformi: jedna od njenih jedinica, “crvene beretke”, bila je umešana u brojne zločine, uključujući i ubistvo premijera Đinđića. Prema političkoj teoriji, mlade demokratije koje se ne oslobode tereta prošlosti mogu potonuti u vladavinu oligarhije umesto u demokratiju, u organizovani kriminal umesto u vladavinu prava. Stare snage mogu držati u rukama ekonomiju, snage bezbednosti i druge poluge moći i kočiti demokratski proces… zvuči poznato, zar ne?