Izvor: Večernje Novosti

dzoniTelefon u Utrehtu zazvonio je kasno po podne, dan uoči 56. rođendana Branimira – Džonija Štulića, kontroverznog gitariste, pevača i kompozitora kultne grupe “Azra” i jednog od najvećih mističara jugoslovenske rok scene. Javila se njegova supruga Jozefina Frudmajer, a onda i Štulić, glavom i bradom. Odmah je istakao da za novine ne razgovara već dugi niz godina, jer, jednostavno, nema smisla…

– Uvek pravim iste pizdarije, pričam, pa se posle sam sebi čudim – objašnjava nam.

Iako ga mnogi ljudi koji su sarađivali sa njim opisuju kao hirovitog, svojeglavog, tiranina, svađalicu i egomanijaka, oni koji ga dobro poznaju tvrde da se beskrajno raduje kada ga pozove neko sa ovih prostora. Čovek koji je snimio 16 albuma i prodao ih u više od milion primeraka, upravo je spremio izabrana dela u 12 knjiga pod nazivom “Smijurijada”. Među njima su njegovi prepevi “Ilijade”, “Odiseje”, “Mahabharate”, kineskih, egipatskih, sumerskih i indijskih epova, životopis Aleksandra Makedonskog, a jedna knjiga je posvećena napisima iz jugoslovenskih medija posvećenih njemu i “Azri”.

– To je kao enciklopedija – počinje nam priču Džoni Štulić. – Ima više od 5.000 strana. Stvarno su obimne knjige. Recimo, Tukidida sam spojio. Od početka je falilo poslednjih 11 godina rata. To se nalazi tek kod Ksenofonta. Zna se da je Ksenofont prvi objavio Tukidida za platu, pa je uzeo poslednji deo od njega i objavio ga kao svoju knjigu. A ja sam sad sve to spojio. Malo je nezgodno jer sam mnogo toga pisao u šesnaestercu. Sad taj Tukidid ima 900 stranica, j…. ti. Treba ti dizalica da to držiš u ruci. De fakto je to kičma istorije. Trebalo mi je 18 godina da je napišem. Čovek je srećan kad nađe nešto na čemu može da radi, a da je zanimljivo. Poezija je kratka. Ono što bi stalo u knjigu od 200 stranica, to treba da stane na jednu stranu i tek onda je poezija. Još tome treba da dodaš meru, koja mu dođe kao slici ram. Po Aristotelu, takođe, mora da bude razumljivo svima. Znači, moraš prave reči da upotrebljavaš. Poželjno je da stavljaš zareze. Ako se čovek zaj… sa zarezima, ceo smisao se promeni.

* Kako ste se odlučili baš za antičke spise?

– Glavni razlog je to što nisam mogao da čitam na našem jeziku ni “Ilijadu” ni “Odiseju”. Grozno je napravljeno. Tako sam počeo i sa muzikom. Nisam bio zadovoljan, osećao sam da to mora da bude drugačije i bolje. Možda sam bio u krivu, ništa ne kažem. Ja danas ne mogu da čitam ni prevode ovog Martića, ni Đurića. Oni su to prevodili pre sto godina, a za sto godina se jezik promenio. Nevolja je što sam krenuo od kraja. “Ilijada” je “rols rojs”, a ja nisam znao ni kako bicikl da složim, a kamoli “rols rojs”. Ima još nešto, nikad nisam u onim pesmuljcima koje sam radio stavljao znakove interpunkcije. Čak ni veliko slovo. Moguće da sam se zaj…, jer velike stvari moraju da imaju zareze. Tako pola ovih knjiga ima zareze, a pola ne. To je malo ekscentrično, ali najvažnije je da reč ima svoj ritam. Ja sam antitalenat za jezike, što je paradoks, ali paradoksi često pokreću stvari. Recimo, komičar koji živi od toga, a privatno se nikad nije nasmejao. Krvavo se borim gde je slovo “č”, gde “ć”, a gde je zarez. Pogotovo taj zarez, on me i u snovima proganja.

* Ne bih se složila da su to pesmuljci…

– Kad imaš četiri, šest ili osam redova, to mora da budu pesmuljci. Nek je i 40 redova, kad ih uporediš sa 5.000 strana, puta 40, to je 200.000 linaji, bogati, stvarno pesmuljak. Zato kod slikara imaš palac, pa onda znaš kako mu glava dođe. Ako je normalan, dođe mu 1:7, ako je Kusturica dođe mu 1:6.

* Kada ćemo moći da pročitamo “Smijurijadu”?

– To su velike knjige, same po sebi nisu praktične. Praktično je sve što je malo, što možeš da nosiš u džepu. Sticaj okolnosti je da sam to napravio. Jedno vuče drugo, drugo vuče treće, ali stvarno nisam razmišljao šta s tim da radim (smeh). Ja sam svoj deo napravio, a ovo ostalo treba neko drugi. Ne mogu ja sve sam da napravim.

* A knjiga o “Azri”?

– To sam od pres-klipinga uradio. Iskoristio sam samo četvrtinu, a ispalo je oko 400 strana. Hteo sam da tu bude ono najsvežije, kratko. Održiš koncert, pa se sutradan u novinama pojavi prva vest. Već posle dve-tri nedelje, ili godine, to je primer neke druge dimenzije. Sećanje vara, to hoću da kažem. To mu dođe kao neki vodič ili dnevnik, možeš da pratiš šta je bilo, svirke, recenzije. Izbegavao sam samo eseje na 10 i više stranica.

* Nedostaju li vam svirke?

– Meni svirke i koncerti sami po sebi sigurno nedostaju. Sve ono što vuče van toga mi je suprotno, tako da mi je drago što nemam ništa s tim, ali mi koncerti u osnovi fale. Evo, sad dok pričamo gitara mi je u rukama. Prosviravam je.

* Pa, hoćete li opet okupiti “Azru”?

– Uvek sam hteo isti pristup. I kad skupljaš marke ili se baviš sportom, osnovna je stvar da se prvih pet minuta razgibaš. Ne možeš tek tako da uletiš. Sa sviranjem je isto, čovek mora da se zagreje i razgiba, inače je ukočen. Iako se ništa nije promenilo, ne mogu sad da krenem kao što sam onda išao. Ljudima nije važno ono što jeste i što znaš, nego ono što oni misle da jeste. Konkretno, 1983. sam imao neke plave pantalone sa crnom štraftom, ali su svi pamtili da sam nosio “adidas” trenerku. Nije važno što nikad nisam imao “adidasicu”. To je jedan jaz i nemogućnost, isto kao kad si u pustinji, umireš od žeđi, a imaš vodu u kolenu.

* Mogli biste bar da uradite oproštajnu turneju, jer se sa publikom nikada niste oprostili na pravi način…

– To nikad nisam radio, to su stvari za filmove. Ja emocije nikad nisam delio. Emocija je meni kad te nešto tera da radiš. Ako nema te emocije, onda digneš ruke. Mogu ja da uvežbam repertoar sad sa tobom, za tri sedmice, ali mi treba godinu dana da proradim. Ne možeš da ukradeš na tom vremenu nikako. Opet, sve to zahteva veliku organizaciju, a ja ne mogu više da radim o svom trošku. Odavno sam potrošio sve pare. Više od 20 godina nemam nikakav dohodak.

* Zašto onda ne uzmete novac od “Kroacija rekordsa”, koji je devedesetih objavljivao ploče “Azre” kao reizdanja na diskovima?

– Ne mogu da uzmem taj novac jer bih onda opravdao da oni imaju pravo da prodaju te albume. A nemaju nikakvo pravo. Druga stvar je što su to njihovi obračuni, a ne moji. Neću da uzmem 2.000 nečega da bih njima opravdao 200.000, koje su moje i koje su mi ukrali. Nije stvar u novcu. Imali smo ugovor kao fudbaleri, na šest meseci, što je značilo da za tih šest meseci ne smem da ponudim materijal drugoj kompaniji. To se zove akumulacija kapitala i nekad se učilo u školama kao dijalektički materijalizam.

* Lično mi se najviše dopada vaša pesma “Kao i jučer”, kako je nastala?

– Reči te pesme nisu uobičajene, to sigurno. Nisu sve samo trikovi zanata. Isto je sa Mona Lizom. Da se ne zove tako, nego drukčije, opet bi isto bilo. Znači, nije stvar u Mona Lizi, nego u Da Vinčiju. Znam da je vrlo popularno da radiš krokije i nazoveš ih Anja ili Tanja. Na kraju krajeva, “Srebrna krila” su isplivala baš zbog Ane, Sanje i Tanje. “Kao i jučer” sam snimio 1983. i jedino što pamtim je da sam u avionu i kratim vreme sa Borhesom, koji je imao tu jednu fazu metafizike. Uvek sam imao prvo muziku, a onda sam naknadno radio tekst. To niko ne veruje. A žao mi je što sam mnogo tih melodija uništio zbog teksta. U principu, možeš savršeno da pogodiš vreme i meru, ali reči su kao šansona, vuku te u neke svoje prostore. Uvek mi je melodija bila draža od reči. Reči ništa ne znače. One su nužno zlo.

* Dopada li vam se nešto od današnje muzike?

– Izgubio sam pojam o vremenu. Najbolja muzika je bila šezdesetih, sedamdesetih je već prošao voz. A ja sam karijeru napravio osamdesetih, čak i devedesetih. Imam 400 diskova, sve iz šezdesetih i sedamdesetih, ali ih nisam slušao na zvučnike sigurno šest-sedam godina. Odavno nema dobre muzike, evo već 20 godina. Poslednje dobro bili su pank i novi val krajem sedamdesetih. Devedesetih muzike doslovce nije bilo, od 2000. takođe. Ali, nije svaki dan nedelja, zar ne?

* Hoćete li skoro u Beograd?

– I da dođem privatno, ne bih mogao da se pravim da me niko ne poznaje. A kad je već tako, zašto ne bih odmah došao sa gitarom? Znam da sam dobrodošao, ali život nije bajka.

* Niste zaboravili srpski jezik na kojem pišete knjige, niti geački na kojem upravo razgovaramo?

– Nisam, jer imam nekoliko knjiga i rečnike, inače ne bih znao ni 10 reči. Nisam u kontaktu sa ljudima sa tih prostora. Nisam ni onda bio, a kamoli sad. Čudesno mi je ovo što sada razgovaramo, ali kad se čuda ne bi dešavala, niko ne bi verovao u njih.

BREGOVIĆ

* Svojevremeno ste Goranu Bregoviću rekli da sebe vidite u belom odelu, kako tu i tamo mašete prstom, a iza vas je sva sila instrumenata, kao kad turski paša ide sa svojom svitom. Nedugo posle Bregović je oformio “Orkestar za svadbe i sahrane”…

– Ja sam to već zaboravio. To ne iznenađuje, kad je čovek na putu onda svakog dana sreće hiljadu ljudi i svakog puta među tih hiljadu ljudi pukne neki štos. Pa, dobro, svako može da obuče belo odelo. Može svako da komponuje ono što on komponuje. Bregović je napravio nekoliko izvrsnih pesama, ali nije napravio tekst za te pesme. Takve su, recimo, “Loše vino” ili “Selma”. Ali, samo mu je jedna kompletna – “Zaboravi ako možeš”. Ni ona mu nije loša, sve će to pokriti tralala… Kako se zove ta? Ja je zovem Čajkovski. Dan– danas ne razlikujem ko je Tompson, a ko Alka Vuica. To je, bre, sve sedam osmina.

300 PESAMA

* Imate li najomiljeniju pesmu?

– Nemam nijednu omiljenu. Napisao sam oko 300 pesama, neke su ispale kako treba, a mnogo njih je upropašteno. Ove koje su ispale kako treba, same po sebi nisu nikakve, a one na koje bi čovek trebalo da bude ponosan su kao pesak između prstiju. Otišlo negde u p…. materinu. Vidim da je “Balkan” popularan, a to je jedna odvratna pesma. Kako da kažem, to uopšte nije pesma, to je bilo nešto za zagrevanje. Čovek uspe zbog loših, a ne dobrih pesama.

FUDBAL

* Izjavili ste da vam je velika želja da istrčite na “Vembli”?

– Prošao je voz za to. U pubertetu se dečkići opredele za fudbal ili muziku. Tako sam i ja igrao fudbal, ali sam izabrao muziku. Rođeni sam fudbaler. Meni je to kao ribi voda. Ali, video sam da je linija manjeg otpora sadržana u svemu. I da živim milion godina, nikad ništa ne bih napravio sa fudbalom. Nisam ga takao ima tri godine. Poslednje tri godine sam samo knjige tipkao, tako da sam poludeo.