Izvor: NIN

kobjDo 2015. godine doći će do smene celog finansijskog sistema i biće izmenjeni i osnovni finansijski igrači. Tada ćemo među glavnim igračima imati Kinu.

Andrej Kobjakov, nezavisni ekonomista, profesor Ekonomskog fakulteta na Moskovskom univerzitetu Lomonosov, zajedno sa kolegom Mihailom Hazinom, godinama upozorava svet na opasnost od kraha ekonomskog sistema. Wih dvojica su 2003. objavili knjigu „Zalazak imperije dolara i kraj Pax Americana” u kojoj su tačno predvideli oblasti u kojima se mora dogoditi kriza i predlagali načine kako da se ona izbegne. Iako je knjiga rasprodata, sajt na kome je izložena na Internetu, jedan je od najposećenijih ekonomskih sajtova danas.

Sa Kobjakovom razgovaramo o krizi, ali i o sprezi politike i ekonomije koja je dovela do bombardovanja Jugoslavije i stvaranja brojnih konflikata u svetu.

– Posle Drugog svetskog rata Amerika je bila zaista najmoćnija država i u vojnom i u ekonomskom smislu, a na neki način i u moralno-političkom. Zahvaljujući najpre modelu koji je stvorio Ruzvelt, potom i dosta jasnoj politici Kenedija i drugih jakih predsednika, oni su mogli da računaju na nekakvo moralno liderstvo. Ali poslednjih decenija to liderstvo su potpuno izgubili. U ekonomiji, oni su izgubili takmičenje sa državama kao Kina, a i Evropska unija ugrožava njihovo ekonomsko liderstvo u budućnosti. Pošto osnovu vlasti u savremenom svetu čini finansijska dominacija, jasno je da su veoma zainteresovani za destabilizovanje situacije u Evroaziji. Zato je veštački stvorena zona napetosti u Evropi uz pomoć koje će se podsticati separatistički pokreti. Uskoro ćemo češće slušati o problemima Baska, Severne Irske, pojaviće se i novi konflikti koji će se veštački održavati. Jedan takav se namerno stvara na Kavkazu. Videli smo Tibet u vreme Olimpijade u Kini, pa novi indijsko-pakistanski konflikt, Sri Lanku… Podgrevaju se problemi koji principijelno ne mogu biti razrešeni zato što se na taj način ruše oni dogovori na kojima je tokom stoleća, zahvaljujući snazi velikih država, počivao svetski poredak. Bombardovali su Jugoslaviju, napravljena je cela serija presedana, najsvežiji je Kosovo, posle čega je logično usledila Abhazija. Postavlja se pitanje zašto se ne bi formirala država Baska. U principu to je jedno isto pitanje.

Pošteno govoreći, Jugoslaviju ipak nije bombardovala Amerika, već 19 najjačih zemalja sveta…

– Svaka od tih zemalja je posebna tema. Nemačka je, na primer, tada verovala da će dobiti određene saveznike na razvalinama Jugoslavije i tako učvrstiti svoju poziciju. Tada su računali na Hrvatsku, na Sloveniju. U izvesnom smislu računali su i na mađarski faktor u Vojvodini. Srbija je stalna smetnja jačanju njihovog uticaja na Balkanu i zato ju je trebalo uništiti. Smisao vašeg pitanja je kako su uvukli sve zemlje u svoju nameru da napadnu Jugoslaviju. Mislim da je NATO tada još imao veoma čvrstu strukturu i još nije bilo takvog presedana da neko odbije da nešto uradi. Kasnije je Irak stvorio taj presedan i SAD više ne diktiraju ponašanje alijansi.

A da je bombardovanje Jugoslavije bila antievropska akcija, to je svima danas jasno. I nije slučajno što se to dogodilo u godini uvođenja evra. Bilo je neophodno oslabiti novu valutu koja je faktički bila konkurent dolaru. Kurs evra kad je uveden, bio je 1,17 dolar. Posle bombardovanja se za dve-tri godine spustio na 82,5 centa. Logična je sumnja da je praktično taj projekat bio torpedovan i da je trebalo da ode na dno. I tek 2001. godine preduzet je pokušaj da se evro nekako izvuče, i on počinje da napreduje, ovoga puta veoma moćno, čak do 1,60 dolara, dva puta više u odnosu na početak. Ali, činjenica je da su posle bombardovanja Jugoslavije međunarodni investitori dobili signal da je evro slaba valuta i da su u Evropi neredi, i to je veoma jak signal.

Uprkos takvom rastu, evro nije uspeo da postane svetska valuta, a vi ste u svojoj knjizi još 2003. videli „sumrak” dolara i ekonomsku krizu koja danas potresa svet. Interesantno je da to niko drugi u svetu nije video.

– Izgleda da je, iako su mnogi nezavisni eksperti na sav glas upozoravali, postojalo nekakvo pravilo da ne treba govoriti o tome, i da su se tog pravila držali svi mediji. Informacije su se mogle videti na nizu alternativnih ekonomskih sajtova, ali su doživljavane kao marginalne. Ipak, američka statistika je to sve zabeležila mnogo pre naše knjige, i bilo je sasvim jasno čemu to vodi. Čak je i Alan Grinspen još 1996. godine kada je indeks dau džons u SAD prvi put prekoračio 6.000 jedinica, delovanje američkih investitora nazvao „iracionalnim preterivanjem”. Znači, sve je bilo jasno još 1996. ali indeks dau džons je do 2000. godine porastao do 11,5 hiljada jedinica. Neverovatno brzo se naduvavao i indeks nasdark koji predstavlja kompanije visokih tehnologija, onih koje ništa konkretno ne proizvode nego se bave kompjuterskim programima, Internetom… Koliko su te vrednosti bile nerealne, morao je znati svaki investitor. Uzmite, na primer, kompaniju Yahoo. Ja sam u avgustu 1999. godine računao kapitalizaciju kompanije – tako što se cena akcija množi sa brojem akcija u opticaju i deli na očekivanu dobit. Dobio sam 1.200. To znači da, ako neko kupi tu celu kompaniju po cenama iz avgusta 1999. godine, uloženi novac će mu se vratiti kroz 1.200 godina. To je već tada pokazivalo stepen pregrejanosti tržišta.

Uprkos tome, u „pregrejavanju” je učestvovao ceo svet, uključujući i iskusne investitore?

– Napravljena je ogromna medijska kampanja, analitičari investicionih banaka danonoćno su sa ekrana svih američkih televizija pozivali na kupovinu akcija. To se vrlo prosto objašnjava – ako ste veoma konzervativan investitor, a vaš sused koji je sklon riziku stalno vam govori da kupite akcije neke kompanije koje rastu neverovatnom brzinom (na akcijama Yahoo čista dobit bila je 165 procenata godišnje), vi odgovarate – nisam lud, i ne kupujete. Ali, prolazi godina, druga, treća… sused se bogati, vi ne možete da izdržite i kupujete akcije. Samim tim uvećavate potražnju tih akcija. To znači da cena raste, a onda i dobit raste. To nije dobit od dividendi već dobit koja je nastajala iz rasta cene. To je tipična piramida, kad novac sledećih ulagača daje mogućnost da se isplate prethodni. U proseku, logično je bilo da se u Americi novac uložen u posao vrati za oko 15 godina, a nikako ne za 400 ili 1.200. Već krajem devedesetih postalo je jasno da to tržište ne može da ne eksplodira. I mi smo o tome počeli da govorimo već 2000. godine na nizu međunarodnih konferencija.

Nisu vas ozbiljno shvatili? Zato niko nije imao spreman odgovor kad je kriza počela?

– Šta znači nije imao spreman odgovor? I danas se na sajtu banke „Morgan Stelni” nalazi arhiva iz koje se vidi da je njen glavni ekonomista Stiven Rič upozoravao još početkom dvehiljaditih. Sledeći balon koji će eksplodirati u SAD biće balon nekretnina, piše na tom sajtu. I njegova eksplozija će biti daleko opasnija nego eksplozija tržišta fondova, mada je za Ameriku to tržište opasno jer je to jedina zemlja gde 52 procenta stanovništva ima akcije, dok je u drugim zemljama to po nekoliko procenata. Znali su odgovor, ali na tome se zarađivao veliki novac i svima je bilo u interesu da to traje. Uzmimo, na primer, Siti banku, koja je u nekim situacijama imala čak 370.000 zaposlenih, pa još njihove porodice, deca, to je prava mala država. U njoj postoje ljudi koji odgovaraju za trgovinu obligacijama, drugi odgovaraju za upravljanje kapitalom, treći za kontrolu… Čime su oni motivisani? Dobijaju velike plate, ali imaju bonus koji mnogostruko prevazilazi plate i zapravo rade za bonus, a bonus zavisi od dobiti banke. Svako ko donosi odluke, sebi govori: da, ja rizikujem, ali ako još ne padnemo, još malo opstanemo, zaradiću još 10-15 miliona koji će mi omogućiti da kupim kuću ili jahtu.

Znači, to je moralno pitanje?

– Naravno, ja sam letos, pre nego što je počela kriza, napisao tekst „Finansije kao lopovluk”. Danas svi traže problem u ekonomskoj ravni, ali to je pre svega moralni problem. Koga mi da krivimo što je počela hipotekarna kriza u SAD? Svi su u tom lancu, od nezaposlenog crnca koji je kupio kuću na kredit znajući da ga ne može vratiti, preko agenta, kontrolora kao i menadžmenta banke, prosto bili alavi. Sve je to bilo proizvod te bezumne ideje bogaćenja. Bile su umešane i oditorske kompanije koje su ih proveravale. To je bio začarani krug, svi su se bogatili.

Svi govore da nešto treba izmeniti, da liberalni kapitalizam ne može da opstane, treba menjati sistem… Istovremeno, ulažu se ogromna sredstva u spasavanje sistema onakvog kakav je…

– Da su preduzete mere na ranijim stadijumima, možda bismo uspeli da izbegnemo katastrofu. Kada sam o tome pisao, govorio na radiju, na TV, na međunarodnim kongresima, pred svojim studentima, ličio sam na čoveka koji govori prolazniku da ne ide ulicom jer će ga pregaziti kola. Mogao sam tada još i da ga uhvatim za ruku, povučem na trotoar i sprečim katastrofu. A sada je automobil prešao preko njega. Metode kojima se mogla sprečiti katastrofa više nisu efikasne. Sada nema drugog izlaza – ako ne upumpaju u ekonomiju gomile novca, to će značiti potpuni bankrot.

Može li se zaista desiti da bankrotira praktično celokupna svetska privreda?

– Mislim da je to jedini zdrav put – zato što se ništa drugo ne može uraditi. Ako imate čir, morate da iscedite gnoj. To je bolno, ali jedino što se može uraditi u ovoj situaciji. Ali, to traži gvozdenu volju. To zahteva ljude formata Frenklina Ruzvelta, jer će to značiti pad blagostanja, naduvenog, parazitskog blagostanja SAD.

Kad bi se to dopustilo, značilo bi potpunu smenu modela, odlučan postupak koji bi dao zdravu osnovu bar u sledećih 50 godina. Ali u celoj svetskoj politici ima sve manje gigantskih političkih figura. Sadašnji lideri instinktivno ne žele da preuzmu odgovornost, već da je prebace na sledećeg ko će doći. Zato je najprostiji način da se ekonomija poplavi novcem. A taj put je put hiperinflacije.

Ogromna sredstva koja su ulivena u američke banke nisu, ipak, dovela do inflacije.

– To samo govori da sve te hiljade milijardi dolara još uvek guta bankarski sektor za pokriće gubitaka koje ima. To je dokapitalizacija sistema. Ali čim taj sistem ozdravi ili dobije iluziju da je ozdravio, sav novac će poći u realnu ekonomiju i doći će do hiperinflacije. Taj novac ne može da ispari. Krenuće novo kreditno tržište, i opet će se naduvati novi mehur od sapunice. I mi ćemo odmah videti novo povećanje cena nafte do 200 dolara, mada je to nenormalno… Mislim da će to tako ići, ali ne tako brzo. Zato zaključujem da ova kriza koju sada doživljavamo, nije poslednja. I nije najstrašnija. Mislim da ćemo već posle 2010. početi da naduvavamo novi mehur od sapunice, a oko 2012. on će pući i počeće da se naduvava novi… Poslednja kriza će biti negde između 2012. i 2015. godine. Tada će doći do smene celog finansijskog sistema i biće izmenjeni i osnovni finansijski igrači. Tada ćemo među glavnim igračima imati Kinu.

Kako to da Kinu, uprkos sprezi njene ekonomije sa SAD, kriza gotovo nije ni dotakla?

– Kina je, čim je kriza počela, veoma odlučno, počela da razvija unutrašnje tržište. Kad snizi zavisnost od izvoza, dogovoriće se sa zemljama jugoistočne Azije gde su joj i sada veoma jake pozicije, kao i sa zemljama ASEAN-a. Mislim da će uvesti zajedničku valutu, na primer zlatni juan ili će napraviti neki azijan. Tako će dolar izgubiti poziciju jedine svetske valute, ali će mu ostati uticaj u dosta velikom regionu. Paralelno će se povećavati zona evra i to ne samo formalno povećanjem broja zemalja EU. Već sada je zona evra veća od formalne zone EU. Sva Severna Afrika je prihvatila evro kao sredstvo plaćanja. I Turska je skoro spremna na to. Mislim da je spremna i Ukrajina, a možda čak i Rusija. S druge strane će Kina povećavati svoju zonu. Tako već imamo tri valute koje će paralelno postojati na određenim prostranstvima. Svet je to već imao posle Prvog svetskog rata – zona franka, funte itd. A posle toga će Kina zatražiti novi deo svetskih finansija. Oni će početi da preuređuju međunarodnu finansijsku arhitekturu. Moraće se ili nečim zameniti međunarodni valutni fond ili će se dati sasvim druga kvota Kini. Još pre dve godine na sesiji MMF-a u Wujorku Kina je tražila kvotu od 25 procenata. To je bio probni balon, da se vidi kako će svet reagovati. Sadašnja kvota je oko sedam posto.

Kina, ipak, umnogome zavisi od američkog tržišta. Kome će da prodaje svoju robu, ako ne Americi?

– Kineska roba je preplavila američko tržište. Zamislite da sutra toga ne bude. U SAD prosto neće imati šta da obuku. Neće imati ni gaće. Često se kaže da Kina zavisi od američkog tržišta. Pokazalo se da to baš i nije tačno. Amerika u mnogim strateškim pitanjima mnogo više zavisi od Kine. Mnoge delove za svoju industriju oni sutra prosto neće imati, i to se ne može brzo promeniti. Amerika je odavno izgubila kvalifikovanu radnu snagu, danas svi samo uvijaju hamburgere u Mekdonaldsu. Ponovo treba učiti radnike da obavljaju poslove koje su zaboravili. Sada, prosto, nema radnika. Nema ni škola u kojima mogu da nauče – treba ponovo vratiti tehničke koledže, svu infrastrukturu… Koliko godina je za to potrebno? Svet je zaista postao veoma uzajamno zavisan. A dalje treba gledati dinamiku, a u dinamici Kina je očigledno strana koja dobija. Treba samo gledati tempo rasta te ekonomije. I za iduću godinu su planirali osam procenata.

Može li Amerika odlučiti da zameni dolar nekom drugom valutom, zlatnim dolarom, na primer?

– Može, ali samo u krajnjem slučaju. I tako će rešiti samo unutrašnje probleme. To bi značilo da se odriču finansijske vlasti koju sada imaju i da njihova valuta nikad više neće biti svetska. To je samo krajnji scenario i on je izolacionistički, to je scenario koji su imali pre Drugog svetskog rata. Frenklin Ruzvelt ih je izveo iz izolacionizma koji je bio osnova američkog shvatanja sveta. U krajnjem slučaju, to je moguće, a ako im se pridruže Kanada i Meksiko, imaće i prirodne resurse i moći će da postoje odvojeno. Ali za američku elitu, posebno finansijsku, to je gubitak onoga na čemu su decenijama gradili svoju moć. Ipak, uveren sam da će do 2015. godine dolar značajno pasti. Da je Kina spremna da preuzme liderstvo, to bi se već dogodilo.

Dajte da vidimo šta je američka ekonomija. Uzmimo strukturu bruto društvenog proizvoda – u današnjem trenutku 75 procenata daju usluge, u poslednje 3-4 decenije zemlja se potpuno deindustrijalizovala. Nema čak ni američkih farmerica, poslednja fabrika „Levis” je zatvorena ’98, ’99. godine. Nema ni lake industrije, sve više se gubi i teška… Dakle, to je zemlja usluga, i oko polovine tih usluga su finansijske usluge. Znači da trećina američke ekonomije živi na svetskim finansijskim operacijama. Ako se taj balon izduva, gubi se trećina američkog BDP-a. To je minimum jer je s njim vezan još ceo niz drugih grana – bogati trejderi su kupovali skupe kuće, znači, deo građevinskog biznisa će pasti, oni su navikli da idu u noćne klubove, znači i taj biznis strada, i to onda nije 8,1 procenat besposlenosti kakva je bila u februaru, već nezaposlenost koja se može uporediti sa nezaposlenošću u velikoj depresiji, 25 posto.

Najpregrejanije tržište nasdark je 2002,3. godine izgubilo skoro 90 procenata vrednosti. Tada Grinspen počinje seriju snižavanja kamatnih stopa. To je neverovatno i u SAD neviđeno – kamatne stope su 17 puta snižavane. Na kraju su snižene gotovo do nule, mislim na 1,5 procenata. Tako je počeo da se naduvava novi balon, ali nasdark se nikada više nije vratio na staro, dostigao je samo oko 40 posto svoje najveće vrednosti. Snižavanje kamatnih stopa značilo je pojavljivanje jevtinih kredita. Pošto je bilo jasno da novac više neće teći u internet tehnologije gde su se ljudi već jednom opekli, morao je da krene u drugom pravcu i bilo je logično da to budu razne vrednosne hartije koje se danas nazivaju neobičnim i nejasnim imenom derivativi. Oni su se množili, plodili, rasle su akcije, fjučersi, maranti, opcioni… pojavilo se mnogo papira pod nazivima CDO, CDS i tako dalje. To tržište je počelo da se naduvava. Isto je tako bilo jasno da će se naduvavati i tržište nekretnina.