Izvor: Budimac (Blog B92)

hawNedavno mi je na jednom blogu rečeno da pišam uz vetar. Ne, nisam se uvredio, naprotiv, jer sam u istoj rečenici upoređen sa Don Kihotom (voleo bih da verujem da poređenje stoji), pa mislim da autor te rečenice nije hteo da me uvredi ili možda i jeste ako se rukovodio onom sada na blogu često raubovanom o ponosu i stidu. No, to uopšte nije bitno. Bitno je da sam se, razmišljajući o pišanju uz vetar, setio Brajana.

Ne, ne onog Brajana iz filma Monti Pajtonovaca, nego Brajana Hoa (Brian Haw), čoveka koji, uskoro će biti punih osam godina 24/7, protestuje protiv ubijanja dece i.e. rat(ov)a. Njegov protest na londonskom Parlament skveru naspram ulaza koji koriste commons-i kad idu na posao je počeo 2. juna 2001. kao protest protiv sankcija koje su odnele (u tom momentu) milion života iračke dece (price was worth it, reče Medlin Olbrajt) i glavni moto mu je bio Stop killing our kids! Brajan, koji ima i sopstvenu decu ne vidi razliku između vrednosti života svog, iračkog, avganistanskog ili bilo čijeg drugog deteta. Živeći na trotoaru ispred parlamenta megafonom je obaveštavao i još uvek obaveštava parlamentarce o tome šta misli o njima i njihovoj politici. Uređena država odnosno razne vlasti iste su probale da ga sklone odatle, ali valjda se uređenost ogleda u tome da (ponekad) i slabi mogu da odnesu pobedu nad jakim, pa je vrhovni sud oktobra 2002. presudio u njegovu korist, odnosno da ima pravo da prostestuje, da njegova izložba fotografija mrtve i ranjene dece ne predstavlja nikakve “reklame” i da “opstrukcija pločnika nije nerazumna”. Naravno, posle 11. septembra 2001. i ratova koji su bili u izgledu Brajan je proširio svoj protest na sve ratove u kojima će njegova zemlja uzeti entuzijastičkog učešća. Jedan od njegovih motoa počinje da zvuči ozbiljnije – As long as it takes!

Pored toga što je razvio sasvim prijateljske odnose sa nekim predstavnicima policijskih snaga (pa čovek je postao deo nameštaja na toj lokaciji) bio je nezakonito uhapšen maja 2004, a njegova izložba pomenutih fotografija i tansparenata uništena. U stvari ne baš – “vraćena mu je” nekoliko dana kasnije – istresli su je na trotoar. Godine 2005. isti ti commons-i, barem delimično i zbog Brajana donose zakon o zabrani protesta u krugu od jednog kilometra od parlamenta (malo podseća na Slobinu odluku da je ušće pravo mesto za opozicione demonstracije). Međutim, opet uređenost dolazi do izražaja, tako da kad su vlasti probale da retroaktivno primene zakon na Brajanu i da mu ukinu pravo da protestuje na mestu na kome je tada već protestovao pune četiri godine vrhovni sud ponovo presuđuje u njegovu korist. Iste te 2005. godine Brajan Hou je bio u užem uzboru za nagradu za ljudska prava zbog: For outstanding commitment to justice by maintaining constant vigil outside parliament demanding respect for the human rights of those in other countries. For tireless and passionate defence of freedom of speech.

Ministarstvo unutrašnjih poslova (Home office) se nije pomirilo sa dva poraza, pa je maja 2006. žalbom na odluku vrhovnog suda krenulo u susret trećem. Istovremeno su masivnom noćnom policijskom akcijom sklonili veliki deo njegove protestne izložbe. Januara 2007. Brajan dobija i taj sud, a umetnik Mark Valinger (Mark Wallinger) izlaže u Tejt (Tate) galeriji repliku te Brajanove instalacije pod nazivom State Britain. Mesec dana kasnije Brian je izabran za najinspirativniju političku figuru koju Channel 4 proglašava na osnovu glasova publike. Konkurencija su mu bili: Toni Bler, David Kamerun, general ser Ričard Denet, Ajše Azmi i jorkširski arhibiskup. Brajan je dobio 54% glasova, general 18%, Bler 8%, a Kamerun 6%. Evo klipa sa dodele te nagrade:

Prošle godine Brajan je održao govor većem broju ljudi koji su došli da protestuju protiv Bušove oproštajne posete Londonu. Takođe je pokrenuo postupak protiv krađe jednog dela njegove izložbe (policija 2006.). Pre malo više od mesec dana 1. marta ove godine Brajan je, uz pomoć još dvojice mirovnih aktivista, spasao život Tamilcu koji je pokušao da se protestno samospali, pri tome je zadobio opekotine na ruci. Četiri dana kasnije napao ga je radnik koji postavlja ogradu oko parlamenta (ograda se redovno postavlja u danima kada premijer posećuje parlament i do sada nije bilo nikakvih problema), policija umesto da uhapsi napadača je uhapsila Brajana i držala ga u pritvoru 6 sati bez bez ispitivanja i bez podizanja optužnice i bez medicinske pomoći (radnik je strgao zavoje sa njegove povređene ruke, što je izazvalo krvarenje). Posle odlaska u ambulantu Brajan se vratio na svoju uskoro osmogodišnju adresu: Parliament Square, London SW1A.

Documentaries: Brian Haw – As Long As It Takes

Da podsetim (primetim), negde posle sedmog minuta ovog kratkog dokumentarca Brajan priča o tipu koji je pokušao da ga napadne i da mu uništi njegovu izložbu, kako ga je savladao i rvačkim jezikom rečeno tuširao na zemlju. Kad je tip očekujući udarce počeo da viče Hit me! Hit me! Go on hit me! Brajan ga je poljubio u obraz, I’m not going to hit you, you idiot. Nobody is going to hit you when I am around. You’re not going to hit me either and you are not going to smash this things. No, you’re not, I can’t allow you to ruin this, you idiot. Don’t you know I love you? Ta anegdota pokazuje da je Brajan potpuno ukapirao da mržnju ne možeš pobediti mržnjom. Lekciju koju mnogi, na žalost većina, tek treba da savladaju.

Beleške na margini

Naravno, lakše je proglasiti Brajana budalom, ludakom (pišačem uz vetar) nego dublje razmisliti o njegovom postupku i porukama. Uostalom, mnogo viceva je napravljeno o tome kako bi se Isus sa sve svojim porukama neograničene ljubavi proveo danas na planeti.

Od kad znam za Brajana (negde od početka 2003.) zamolim sve svoje prijatelje koji putuju u London da ga posete i prenesu mu pozdrave od Fu i mene. To osim razglednice iz Istanbula i Bodruma je najmanje i na žalost najviše što mogu da učinim. Nadam se da sam ovim tekstom učinio malo više.

Ako vas put baš nikako ne nosi u London, a posetili bi Brajana posetite ga virtualno kliknuvši ovde (možete mu poslati poruku podrške).